Добро дошли у свет који градим читавог живота, свет у којем се знање повезује са животом, а машта постаје начин да га боље разумемо и мењамо. Ја сам Жељана Радојичић Лукић, а мој пут од сеоске учитељице до ауторке, ствараоца образовних програма и рада у просветним институцијама увек је водила иста мисао: дете не долази у школу празно, већ са читавим једним светом који треба препознати, проширити и осветлити.

У ШКОЛУ САМ ДОНЕЛА ЧИТАВ ЈЕДАН СВЕТ

Дуго сам веровала да сам учитељица која једну лекцију уме да претвори у читав свет. Измишљала сам приче, ликове, игре, задатке и места у која деца улазе радознала, а из њих излазе богатија за ново питање. Касније сам схватила да су моје учионице биле рукописи пре рукописа, а да је Чаробно село постало књига у коју се заиста може ући. Писац у мени растао је тихо, кроз бројне варнице расуте по детињству, учионицама, књигама и животним преокретима. Неке су светлуцале нежно. Неке су добро опекле. Све су осветљавале исти пут.

ЗНАЊЕ ПРЕ СЛОВА

У школу сам пошла са шест година, изненада и без предшколске припреме. Слова и бројеве тек је требало да упознам, али сам са собом донела другачију врсту знања.

Разликовала сам птице по оглашавању и знала како се брине о домаћим животињама. Умела сам да сакупљам сено, направим пласт и носим га на подворима. Разликовала сам јасен од јавора, граб од храста, букву од цера, липу од тополе. Знала сам где расту матичњак, мајчина душица и кантарион, где се бокори боквица, у којем шумарку зри оскоруша и где најлепше мирише босиљак.

Познавалa сам природу, годишња доба, животиње, рад и људе.

У школу сам, заправо, стигла са читавом библиотеком искустава, само што су њене књиге биле исписане у трави, дрвећу, мирисима, звуцима и породичном животу.

Школи и мени било је потребно време да научимо језик једна друге. Када смо се коначно разумеле, започело је пријатељство које траје читавог мог живота.

Много година касније јасно сам видела оно што данас сматрам основом образовања: свако дете у школу доноси породицу, природу, језик, вештине, питања, страхове, навике и успомене. Улога школе јесте да то богатство препозна и повеже са новим знањем.

Ту је, вероватно, почело све што данас називам „Срећним учењем”.

ЦРНО-БЕЛИ ТЕЛЕВИЗОР И СВЕТ У БОЈИ

Када сам научила да читам, сама сам открила школску библиотеку.

Пронашла сам место у којем је свет постајао много већи од онога што сам могла да видим са обронака Озрена.

Моја породица имала је мали црно-бели телевизор који се често кварио. Брат и ја покушавали смо да га поправимо и сваки пут се потајно надали да ће, када поново проради, неким чудом приказати свет у боји.

Телевизор је остао црно-бели, а све боје света открила сам у књигама.

Моју малу библиотеку чинили су уџбеници, дечји часописи и књиге позајмљене из школе. „Весела свеска”, „Мале новине” и „Кекец” били су права посластица. Кроз читање сам упознавала далеке земље, другачије животе, туђе радости, страхове, врлине и слабости.

Књиге су ми помогле да разумем друге људе, а кроз њих сам постепено откривала и себе.

Писац у мени вероватно је рођен управо у школској библиотеци. Годинама је стрпљиво чекао да га препознам.

ЗНАЊЕ КОЈЕ ЧОВЕК НОСИ СА СОБОМ

Рођена сам у босанском селу, у вишенационалној средини на обронцима Озрена. Моје најбоље другарице биле су муслиманке. Знали смо ко смо, којем народу и вери припадамо, а разлике смо доживљавали као природан део заједничког живота.

Онда је дошао рат.

Године 1992. изгубила сам дом и завичај и ушла у живот који је захтевао снагу, истрајност и нове почетке. Избеглиштво ми је донело најважнију животну лекцију:

Знање и образовање путују са човеком.

Дом се може поново изградити. Живот се може започети на новом месту. Човеково знање, искуство и способност да ствара остају у њему и помажу му да подигне нови свет онда када стари нестане.

Од тог тренутка образовање је за мене постало много више од школовања. Оно је пут ка слободи, достојанству и човековој способности да поново стане на ноге.

УЧИОНИЦА КАО НАЈВАЖНИЈИ ФАКУЛТЕТ

Највећи део професионалног живота провела сам у образовању. Мој пут водио је од сеоске учитељице до рада у просветним институцијама и места помоћнице министра просвете, а затим ме поново вратио деци, наставницима и учионици.

Учионица је постала мој најважнији факултет.

У њој сам научила да деца брзо препознају смисао онога што раде. Њихова радозналост расте када знање могу да повежу са животом, испробају га, преиспитају и употребе.

Научила сам и да необично питање понекад вреди више од савршено тачног одговора. Питање открива мисао, а мисао отвара пут ка новом знању.

Деца могу много више него што одрасли претпостављају када им понудимо разлог да истражују, слободу да стварају и сигурност да покушају поново.

Зато сам увек тежила школи у којој се знање открива, повезује, испробава и користи. Школи у којој дете пита, истражује, греши, учи и ствара нешто што пре њега није постојало.

Године рада донеле су и значајна признања: Светосавску награду, Global Teacher Award и избор међу педесет најбољих наставника света у оквиру Global Teacher Prize.

Та признања показала су да идеје настале у једној малој сеоској учионици могу стићи до људи на другом крају света.

КЊИГА У КОЈУ ДЕЦА МОГУ ДА УЂУ

Идеја о Чаробном селу живела је у мени више од једне деценије пре него што је 2012. године добила свој стварни простор у Бањи Врујци.

Желела сам да створим место у којем стварност постаје довољно чудесна да деца пожеле да је истражују.

Тако је ливада постала лабораторија. Шума је постала учионица биологије, екологије, географије и уметности. Кухиња се претворила у простор за математику, здраву исхрану, домаћинство и финансијску писменост. Стари предмети постали су чувари језика, традиције и породичног памћења.

Деца свет доживљавају као целину. За њих је једно дрво истовремено биљка, станиште, сенка, успомена, мера висине, мотив за слику и почетак приче.

И учење треба да следи ту природну целовитост.

Из Чаробног села постепено је израсла методологија „Срећно учење”. Расла је у учионицама, у природи, у пројектима, кроз истраживања, искуства и сарадњу са наставницима.

КАДА СУ ПРИЧЕ ЗАТРАЖИЛЕ ПАПИР

У једном тренутку свет који смо стварали са децом пожелео је да отпутује и изван Чаробног села.

Приче су затражиле папир.

Тако је настала Едиција „Чаробно село”, са четири виле, четири годишња доба и дечјим јунацима који уче да посматрају природу, разумеју људе, истражују свет и препознају врлине.

Писање је постало начин да Чаробно село стигне и до детета које живи далеко од његове ливаде.

Књига је постала начин да село путује.

Зато су моје књиге и радне свеске улаз у образовни свет у којем се књижевност повезује са науком, природом, уметношћу, технологијом, свакодневним животом и врлинама.

За мене је књига много више од предмета на полици.

Она је врата.

И ДАЉЕ ГРАДИМ ИСТИ СВЕТ

Данас развијам методологију „Срећно учење”, пишем књиге, радне свеске и приручнике, повезујем наставнике и стварам програме у којима се сусрећу књижевност, наука, природа, технологија, вештачка интелигенција, уметност и врлине.

Један од тих путева је програм „Теслина деца”, у којем Теслино научно и духовно наслеђе постаје подстицај деци да истражују, стварају и замишљају будућност.

Мењају се називи пројеката, књиге, људи, земље и технологије. Суштина остаје иста.

Свако дете долази пред нас са читавим једним светом.

Некада сам била девојчица са обронака Озрена која је у школској библиотеци тражила прозор у свет. Данас пишем књиге и стварам образовне светове са надом да ће они постати прозор неком другом детету.

Када погледам уназад, видим да сам све време радила исту ствар.

Градила сам простор у који може да стане читав дечји свет.

УКРАТКО

Жељана Радојичић Лукић је учитељица, ауторка књига за децу и ауторка образовне методологије „Срећно учење”. Током професионалне каријере радила је у настави и на пословима помоћнице министра просвете.

Године 2012. покренула је „Чаробно село”, концепт искуственог и стваралачког учења под отвореним небом, реализован уз подршку УНИЦЕФ-а. Из тог концепта развиле су се књиге, интегративне радне свеске, методички приручници, програми стручног усавршавања и мрежа наставника, школа и вртића из више земаља.

Добитница је Светосавске награде, 2018. године изабрана је за једну од педесет најбољих наставника света (Global Teacher Prize) а одмах наредне године, проглашена је и за најбољег наставника света (Global Teacher Award).

Ауторка је Едиције „Чаробно село”, методичких приручника „Педагогија срећног учења” (2023) и „Школа као срећа" (2026) и програма „Теслина деца” (2026), кроз који повезује књижевност, науку, технологију, природу, уметност и врлине.

Њена професионална мисија је стварање школе у којој се дечје знање препознаје, радозналост не утишава, а учење има смисао.

МЕДИЈСКА АРХИВА

Идеје које су настајале у учионици временом су привукле пажњу јавности и медија у Србији и региону. У наставку су сачувани телевизијски прилози, интервјуи, новински текстови и поруке подршке који сведоче о једном важном периоду мог професионалног пута.

ПОДРШКА ЈАВНИХ ЛИЧНОСТИ СРБИЈЕ

Током 2017. изабрана сам за једног од педесет најбољих наставника на свету. Била сам у трци за милион долара и имала сам све шансе да га и освојим. Том приликом јавне личности моје земље пружиле су ми једну врсту подршке, јер циљ Global Teacher Prize је видљивост наставника, односно стављање у фокус наставничке професије. Хвала свим овим дивним људима, некi нажалост нису више међу нама, чије поруке можете погледати на доњим линковима:

НАЦИНОНАЛНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ

ШТАМПАНИ И ЕЛЕКТРОНСКИ МЕДИЈИ

O autoru